Планинарски кутак

                               Њено величанство Планина

 

Планина – тај импресивни, најзначајнији простор на копненом делу планете, који у многоме одређује животне услове долини и добром делу не само људске популације, већ и целом живом свету, одвајкада је изазивао највећу човекову пажњу. Било да је то изражено као страхопоштовање због кога је човек на њихове врхове смештао своја божанства, било да је сматрао – као у далекоисточним културама – да је то место посебно чистих духовних вредности, било да га је, чак и у прадавна времена, здрава и истраживачка радозналост гонила да планину упозна и открије њене тајне.

Само у време пре Христа, за оно време и прилике импресивне успоне обавили су Мојсије (1441. године), грчки филозоф Емпедокле (430. г), Филип Македонски (350. г), македонски краљ Филим 5 (181. г); у новој ери Растко Немањић, пре него што се замонашио, са Свете горе је изашао на Атос негде између 1187. и 1191. године, док је италијански песник Петрарка 1336. обавио свој познати успон.

Много је труда уложено, много напора, много жртава је пало да би човек успео да се прилагоди том величанственом, разноврсном, посебном свету који се зове планина, да се оспособи да се у њему снађе, креће и ужива у свему оном богатству лепоте и неизмерног задовољства које планина може да пружи.

Од давних времена је човек бележио своја размишљања и своје утиске о планини. Па, да кренемо у мали времеплов...

 

 

           Одабрани цитати о планини из светске литературе

 

Али доиста и јесте голема радост попети се на какав вис; што се виси над околним врховима, долинама и равницама! С’ какавом слашћу, с’ каквом усхићеношћу  посматра човек у целини огромну зграду, на чијем се врху он налази! Доле, на нижим косама, видео се само један део планине, највише једна једина страна; али са врха, опажају се сви они вршчићи што су били скривени један иза другога па до брежуљака и ртова у подножју.

                                   Жан Жак Елизе Рекли,

                                    географ и писац 1830-1908;

 дело „Планина“ написано 1872,

                                      код нас преведено 1990.

 

Планинарење је засигурно, међу осталим спортовима, спорт који нуди најприступачније могућности за достизање јединства тела и духа.. Уистину, големост, тишина и величанственост великих планина природно усмеравају душу ка ономе што надилази људско, и тако привлаче вредније људе тачки у којој физички аспект пењања (са свом захтеваном храброшћу, самоконтролом и менталном луцидношћу) и унутрашње духовно остварење постају нераздвојиви и комплементарни делови једне исте ствари.

                     Јулиус Евола,

италијански филозоф, планинар, 1898-1974.

Било која победа која би човекову моћ и спретност исказала и најлепшем светлу, остварена је само захваљујући благонаклоности „побеђене“ планине. Планина је само мирно гледала, јер није хтела да спречи такву победу. Мировало је њено страшно оружје; кад она њиме замахне, тада добро погоди и уништи.

Јулиус Куги, 1858-1944.

 

 

Осврни се још једном, сети се још једном лепоте планина које си видео. Сети се старих мајстора који су ишли пре нас и откривали их... Сети се људи који су ти крчили пут и чије су те снажне руке водиле. Многих од њих више нема. Под зеленом травом почивају после тешког посла.

 

                                                                                           Јулиус Куги,

истраживач Јулијских Алпа, 1858-1944.

 

 

Алпинист, који својим путем иде ка планинском врху или гребену, друкчије него планинар види циљ свог похода. Успех и неуспех нису право обележје тог циља; њему је главно да се бори, да савлађује, да сам или са једним другом за собом или пред собом на конопцу, пролази преко места где човекова нога ретко ступи, где можда још никад није ступила, да надмудрује трошни камен, слеђени стрми снег, стално вребање дубине под њим, ћудљивост времена. А то су тренуци кад откуцај сваког секунда значи и најпотпунији живот и најбржи крај.

 

                               Рашко Димитријевић,

             универзитетски професор  светске књижевности,

                       први српски алпиниста, 1898-1988.

 

Били смо срећни и расположени. Међутим, ни овога пута нисмо осетили да смо победили планину- Открили смо њене, за нас досад непознате лепоте и дражи, а то буди осећања слична онима кад код новог пријатеља откријемо нове врлине које нас још више везују... Стисак руке на врху био је као печат који је потврдио сва наша размишљања.

 

Бранко Котлајић, алпиниста и планинар

                           високогорац, 1924-2006.

 

Овој другој врсти људи, правим поклоницима природе, припадају и планинари. Гоњен жељом за узбудљивим и неизвесним, вођен стазом између тамних зелених масива, привучен беспућима сивог камена, вођен речним коритом, маркацијама и компасом, ношен ветровима и бељен снеговима, ногу пред ногу, планинар побеђује себе и победник је – кад савлада напор, изађе на врх да би понекад био виши од облака.

Бојана Поповић, професор и

                                          планинарски публициста

 

Хималаји нису на земљи. Они су висина, небо, дух; сав свет који, сав, стреми увис. Планина која лети, али не одлеће јер нема куд: она је цела васиона. Тако осећа онај што залута тим планинама; оне су испод њега и изнад њега. Ако није ведро, па да га ведрина и плаветнило спасу, оне су тада само небо, облаци, магле, лед. Пред њима осећање беспомоћности је још веће: човек стоји пред зидом од леда што се диже изнад облака и затвара видик стотинама километара лево и десно. До пет хиљада метара је свет који знамо, наш. Одатле почиње други, нови. Сунце тог света не греје и звезде имају другачији сјај. Човеку ту није место; то је кућа богова. Ту су пећине и огромне одаје и ходници у леду; бездане провалије, стрмине и гребени што, назупчени, подсећају на бедеме киклопских грађевина; зидови леда, равни или окомити, високи су понекад и три хиљаде метара. Има река и језера од леда који бљешти на сунцу. Има, између планинских врхова, кровова од леда дугих више километара. Кад нестане сунца, ти кровови су љубичасто-зелени; лед је заробио боје. Неки од тих ледених кровова су прозрачни, и они што ходају по њима гледају бездане под собом. Док прелазе преко језера, виде себе, али са главом надоле. Има ледених зидова, глатких и чистих попут стакла, који одражавају ликове и појаве у огледалима. Ко овде тражи бога сусрешће самога себе.

 

                Стеван Пешић, савремени писац;

                цитат из дела  „Катманду“, 1982.

 

 

Пењем се зато што је то мој пут. Пут који ми је предодређен и обележен. Врхови за мене нису циљ, јер сам свестан да читав живот нећу провести на циљу него на путу до циља. Врхови су место као и свако друго , али је пут до њих чудесан. Врхови су за мене средство, моја лествица ка духовном испуњењу. Зато им се ивек враћам. Незнам. Бог зна...

 

                             Драган Јаћимовић

                 Хималајац – попео Еверест 2000 год.

                   цитат из Планинарског гласника бр.49

 

 

Кров света за мене значи врхунац мог бављења овим спортом. Планинарство доживљавам као дзентлменски однос према природи и човеку. Не такмичим се ја против планине и не могу ја да је победим. Али могу да је волим, да учим о њој, да је посећујем и разумем и ако ми дозволи да се попнем на њу. Ми смо пролазни, а планина је вечна. И не освајамо ми планину већ планина осваја нас. Ја признајем, планина је освојила мене.

 

                                                                                                         Драган Петрић

                                                                                         Хималајац – попео Еверест 2007 год.

                                                                                           цитат из Планинарског гласника бр.49

 

 

А између почетка и краја. Читав један живот, обасјан  неком необичном светлошћу. Једини могући. Посвећени. Пун наде и сна понад високих ледених литица, над којима царује божанска енергија.

Плаво небо. Одсјаји плаветнила у њиховим очима. Жутомрка боја земље. Тибет. Један живот, раздељен у десет живота. И десет живота, као звездано јато на стази савршенства. Као ХЕРОЈИ СПАРТЕ. Високо уздигнути изнад свих тривијалности, изнад обичног, изнад славе, богаства и новца. Као свети пример наших стареца и духовника, који су говорили: Одабери за себе уску стазу, трпи, имај послушања, и њом ходи до самог краја.

 

                             Драгиша Баточанин,  књижевник

                    цитат из Планинарско гласника бр.49, 2007